Prvi period talibanske vladavine pre više od 20 godina bio je obeležen svirepostima prema ženama kao što su obezglavljivanje, kamenovanje i prisiljavanje da nose burke.
Pošto su ekstremisti bili svrgnuti sa vlasti, Avganistanke su ostvarile značajan napredak – postale su ministarke, gradonačelnice, sutkinje i policajke.
Njih sada čeka neizvestan put – pet istaknutih Avganistanki pričalo je za BBC o sopstvenim strahovima za budućnost.
„Neophodni otpor i žrtva”
Novinarka koja seda sa visokim zvaničnikom da bi ga intervjuisala nije nikakva vest u većini delova sveta.
Ali imajući u vidu brutalnu talibansku istoriju represije nad ženama i devojkama, mnogi su bili iznenađeni kad je jedan od njihovih najviših zvaničnika, Maulavi Abdulah Hemad, pristao da ga intervjuiše voditeljka Tolo Njuza Behešta Argand.
Intervju koji je dat u utorak raskrstio je sa još jednom tradicijom: bilo je to prvi put da je neki talibanski vođa to uradio u televizijskom studiju.
Ali uprkos njihovim očiglednim ustupcima, Argand je i dalje podozriva.
„Oni kažu: ‘Mi nemamo nikakav problem sa Avganistankama. Mi podržavamo njihov rad’… Ali ja strepim”, rekla je ona tada za BBC.
Ona kaže da se atmosfera u njenom studiju u Kabulu i u samom gradu promenila.
Više ne ćaska slobodno sa gostima o spornim pitanjima.
Sada pažljivo bira reči.
„Posle mesec ili dva, talibani će uvesti zakone za nas. Mislim da nam neće dozvoliti da radimo šta hoćemo. Otežaće nam da budemo samostalne. Sada ne pokazuju nikakve reakcije, ali moramo da budemo oprezne. Veoma sam oprezna.”
Krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih, ova grupa vladala je Avganistanom prema strogom tumačenju šerijata, iliti Islamskog prava, i zabranila je televiziju, muziku i filmove.
U godinama pošto su talibani svrgnuti sa vlasti, otvoreno je na desetine televizijskih mreža i više od 170 FM radio stanica.
Po povratku talibana na vlast, neki televizijski kanali uklonili su voditeljke iz programa i čak zamenili političke emisije raspravama o islamskoj teologiji.
Pošto se odmazde nisu desile, mnogi kanali su se vratili na staru programsku šemu.
Na skorašnjoj konferenciji za novinare, talibani – koji sada vladaju nad 39 miliona ljudi – čak su rekli da će ženama biti dozvoljeno da rade i uče „u okviru Islamskog prava”.
Ali u utorak (17. avgusta), jedna druga voditeljka Kadija Amin objavila je na društvenim mrežama da su talibani suspendovali nju i druge žene koje rade na državnoj televiziji na neodređeno.
Na mnogim mestima ekstremisti su ipak uspeli da spreče da žene odlaze na posao.
Neke žene su za BBC rekla da ne idu iz straha.
Argand se vratila na posao jer je smatrala da mora da bude u redakciji u ovom veoma osetljivom periodu.
„Rekla sam sebi, idi… Ovo je veoma važan period za Avganistanke.”
Na putu do posla zaustavili su je talibani koji su je pitali zašto putuje sama a ne u pratnji muškog rođaka kako nalaže šerijat.
„Nismo u dobroj situaciji. Mi znamo da ona nije dobra za žene u Avganistanu. Mora da dođe do otpora i žrtvi za dobrobit generacija koje dolaze.”
„Nije kao tokom njihove prethodne vladavine”
Ginekološkinja koja drži privatnu kliniku i radi u bolnici u Kabulu rekla je za BBC da je njen profesionalni život sada narušen političkim previranjem.
„Došla sam na posao posle tri dana. Situacija je normalna”, rekla je lekarka, koja želi da ostane anonimna.
Ona kaže da su talibani saopštili da lekarke mogu da nastave da rade u bolnici i na svojim privatnim klinikama.
Lekarka kaže da u nekom mestima talibani aktivno traže od žena da se vrate na posao, ali zbog straha mnoge se još ne pojavljuju.
„Mnogo lekarki i babica nije došlo u bolnicu zato što se plaše i saopštenje talibana ih nije razuverilo.”
U mnogim delovima ruralnog Avganistana, zdravstvene službe su minimalne ili nepostojeće, ali je zemlja preduzela mere da pojača broj sestara i babica da bi smanjila stopu smrtnosti trudnica.
Kako stvari sada stoje, ginekološkinja iz Kabula je optimistična.
Na putu do bolnice videla je manje ljudi na ulicama i mnoge prodavnice su ostale zatvorene, ali talibani je nisu zaustavili da bi proverili kako je obučena.
„Nije kao zavreme njihove poslednje vladavine. Malo je bolje nego u poređenju sa njihovim poslednjim mandatom.”
„Žene nisu deo dnevnog reda”
Od 250 poslaničkih mesta u avganistanskom parlamentu, 27 odsto je rezervisano za žene, a trenutno ima 69 poslanica.
Ali talibani nemaju žena u svojoj hijerarhiji i još nije jasno da li će formirati inkluzivnu vladu.
„Ne znamo šta im je u planu. Brinemo se što uopšte ne pominju žene”, kaže poslanica Farzana Kočai.
Ona kaže da vlada u kojoj nema žena neće biti doživljena kao ozbiljna u međunarodnoj zajednici i građanskom društvu.
„Mi žene ne smemo da budemo izopštene iz društva. Moramo da nastavimo svoj posao i da ostanemo u vladi i svuda gde želimo.”
Ali nju duboko uznemiruju drastične promene koje je već videla, kao što je manje žena na ulicama, mada priznaje da su neke žene počele da se vraćaju na posao i u škole.
„Ne plaše se sve žene i zaključavaju kod kuće”, kaže ona.
„Ali žene su se društveno, psihološki i politički promenile. Većina nas se krije. Ne smemo da budemo čak ni na društvenim mrežama, ne možemo da obavljamo svoje poslove, ne smemo da izađemo iz naših kuća.”
„Žene u ogromnim brojevima kupuju burke u Kabulu. Na TV ekranima više nema žena. Nema ih ni na drugim mestima.”
Čak i pre nego što su talibani preuzeli vlast, Kočai je dobijala pretnje od naoružanih grupa.
Mnoge političarke koje su bile kritične prema ekstremizmu sada se kriju.
Zarifa Gafari, koja je bila najmlađa gradonačelnica u zemlji kad je naimenovana sa 26 godina, rekla je čak da čeka da je talibani ubiju.
„Sedim ovde i čekam da dođu. Nema nikoga da pomogne meni ili mojoj porodici. Samo sedim s njima i mojim mužem. A oni će doći po ljude kao što sam ja i ubiti me”, rekla je Zarifa za onlajn britanski list Independent.
„Ne verujem im”
Ono što talibani govore o ženskim pravima i ono što rade u praksi dve su različite stvari, kaže avganistanska nastavnica i aktivistkinja za ljudska prava Paštana Durani.
Ona je za BBC rekla da traži da se jasno kaže koja ženska prava su prihvatljiva za islamističku grupu, koja je u prošlosti prisiljavala žene da nose burke i nije dozvoljavala da devojčice starije od 10 godina idu u školu.
Durani kaže da je morala da digne glas, uprkos strahovanju za vlastiti život.
„Moram da pružim otpor danas da sledeća generacija ne bi morala da suočava sa svim ovim.”
Durani kaže da je talibansko vođstvo veoma neodređeno po pitanju ženskih prava, ali njeni jurišnici su se ponašali predvidljivo u proteklih nekoliko dana.
„Devojke u Heratu nisu mogle da idu na fakultet; devojkama u Kandaharu je rečeno da odu kućama a njihovi muški rođaci da ih zamene… na njihovom poslu u banci. I tako talibani traže legitimitet od svih tih različitih zemalja, da budu prihvaćeni kao legitimna vlada Avganistana, ali istovremeno šta rade u praksi? Ili nemaju kontrolu nad svojom jurišnicima, ili zaista žele legitimitet, ali nisu spremni da ga zasluže. To su dve veoma različite stvari.”
Durani se takođe pita šta tačno znači kad talibani govore o „ženskim pravima”.
„Da li misle na pravo na kretanje, pravo na društveni život, politička prava, prava zastupanja ili pravo glasa?”, pita se ona.
Nemačka kaže da će obustaviti svu pomoć Avganistanu ako prava žena ne budu zaštićena.
Neki analitičari kažu da bi talibani mogli da dopuste neka prava ženama u pokušaju da pridobiju globalne lidere.
Durani, koja je za svoj rad dobila nagradu Zagovornica obrazovanja fonda Malala, smatra da će devojke morati da se okrenu internetu radi obrazovanja ako talibani uvedu zabranu devojkama da idu u školu.
Ona se brine da bi ekstremisti mogli da izmene školske predmete.
„Mogu li devojke da nastave da uče opšti nastavni program ili samo islamske studije koje svaki Avganistanac već ionako uči?”, pita se ona.
„Ne verujem im po tom pitanju.”
„Sve što želim je sloboda”
Mlada preduzetnica koja živi u glavnom gradu Avganistana i služi se pseudonimom Azada da bi zaštitila identitet, takođe je cinična prema talibanskim obećanjima.
„Azada znači neko ko je slobodan. Sve što želim sada je sloboda. Zato sam odabrala to ime”, rekla je ona za BBC.
Ona se plaši novih vladara i ima vrlo prost zahtev:
„Želim novu vladu koja u sebi sadrži sve Avganistance. Želim talibane, pokret otpora, normalnu grupu, ljude svih veroispovesti. Ako se to dogodi, imaćemo novu zemlju i novu budućnost. Čak i svetliju budućnost.”
Realnost je, međutim, surova.
Ona već gubi ekonomsku slobodu zato što njena firma ne posluje, ali, dok mnogi beže iz zemlje, Azada kaže da ona ne može to da učini.
Još je proganjaju uspomene na prošlu talibansku vladavinu – ona kaže da su bili agresivni prema ženama tada i ne očekuje da se bolje ponašaju ni danas.
„Nisu promenili odeću, nisu promenili kosu ili brade, kako onda da promene ideje? Ne verujem u takve glasine”, objašnjava ona.
Ona predviđa da će, ako talibani budu isključili žene i ljude različitog etničkog porekla, doći do novog ciklusa nasilja.
„Biće rata. Ako se ne budemo borili, nećemo preživeti. Biću jedna od njih. Možda izgubim život. To je savršeno u redu. Moram da budem hrabra. Ne mogu da bežim iz Avganistana. Ovo je jedini izbor.”
