“Pre tačno 23 godina, jedan oniži momak sa Vratnika, Sarajevo, je pod kišom metaka i granata dotrčao do džipa Crvenog krsta, a u kome sam se nalazio teško ranjen, bez svesti i bez prevelikih šansi da preživim.
Nekako me je izvukao, telom me zaštitio od novih gelera koji su prštali na sve strane. Ubacio me je u stari zastavin kombi gde je već bio Frederik, teško ranjen.
Obojica smo ozbiljno krvarili, kombi je krenuo ludačkom brzinom kroz uske, razrovane sarajevske ulice, Mufid je stajao nad nama i pevao Celentanovu pesmu “A, cao mi cantare” pokušavajući da nas drži u životu. Usledile su duge i ozbiljne operacije u bolnici na Koševu, primio sam 24 kese krvi.
Ujutru, probudio sam se živ, Frederik je nažalost preminuo u toku noći iako su prognoze bile obrnute s obzirom na težinu povreda. Mufid, vojnik Armije BiH je došao u bolnicu da me poseti. Doneo mi je napolitanke. Iako u Sarajevu već nije imalo šta da se jede. Iako mi je bila slomljena vilica i nisam mogao da jedem – ni tada ni mesecima posle nesreće. Gledali smo u napolitanke i cedili reći. Pričao sam mu o beogradskom koncertu podrške Sarajevu. Rambo Amadeus i drugari.
Značilo mu je. Setno je izgovorio…”jes vala, beogradska raja…prava je.”
Ustao je, rastali smo se. Više ga nikada nisam video. Tokom 23 godine koje slede, nebrojeno puta sam pokušavao da ga pronađem, zagrlim. Da malo ćutimo, da se dogovorimo kako ćemo dalje. Nisam uspeo ili nisu hteli da mi kažu. Sinoć, uoči premijere Dogvilla u Sarajevu, konačno sam uspeo.
Posle toliko vremena. Zaplakao sam. Ramić Ismeta Mufid poginuo je 7. decembra 1992. braneći Sarajevo. Bio je moje godište. Čovek koji mi je omogućio drugi život. Čovek zahvaljujući kojem postoje Lea, Tina i Lav. Počivaj u miru Mufide. Obilaziću te kad god dođem u Sarajevo. Dok je mene, biće i tebe. Tvoj beogradski brat…”
Izvor: internet
Pisao: Ivan Lalić
