Legenradni trener Jadrana iz Herceg Novog, selektor Srbije i Crne Gore i prvi selektor Crne Gore, sa kojom je 2008. godine osvojio Evropsko prvenstvo u Malagi i Svjetsku ligu godinu kasnije u Podgorici, Petar Porobić od jeseni biće selektor reprezentacije Njemačke.
Porobić je decenijama među najcjenjenijim vaterpolo trenerima na prostorima nekadašnje Jugoslavije, ali i Evrope, radom i rezltatima u Jadranu iz Herceg Novog, reprezentaciji nekadašnje SR Jugoslavije, odnosno SCG, i na klupi Crne Gore stekao je izuzetan rejting u svijetu, a veliki broj današnjih veoma cjenjenih trenera učilli su baš od njega.
– Kinezi su željeli da ostanem i nakon Olimpijskih igara, ali je prevagnula želja da se vratim u Evropu i budem bliže kući, porodici. Proteklih 11 mjeseci sam bio u Kini i prvi put toliko dugo nisam vidio nikog od članova porodice, zbog toga je ponuda Njemačke da preuzmem rad u njihovom savezu do Olimpijskih igara u Parizu došla, moglo bi se reči, i u pravom trenutku. Biću selektor i kordinator rada sa mlađim selekcijama, kazao je Porobić za FenjerTV.
Saradnja sa Kinom je završena, Olimpijske igre u Japanu su već prošlost, da li su Kinezi željeli da ostanete?
– Prije Olimpijskih igara nismo pričali na tu temu, tek tokom takmičenja su pomenuli nastavak saradnje, ali sam već imao načelan dogovor sa Njemačkom, a zbog svega već rečenog i povratak u Evropu je prioritet. U Kinu kada bih išao morao bih u karantin, pa potom ako dolazim da vidim porodicu, kad se vraćam ponovo, i tolika razdaljina i odvojenost su mi zaista prevelik problem u ovom času, objašnjava svoju odluku Porobić.
Porobić je na klupu Jadrana došao iz Bečeja 1997. godine u jednom veoma delikatnom trenutku za crnogorski vaterpolo. Jadran i Primorac su bili u velikim rezultatskim krizama, a Budvanska rivijera (sada Budva) u rezultatskom padu, tako da je odluka da se napusti Bečej, koji je tada bio jedan od najvećih timova Evrope, bila izuzetno hrabra, ali se pokazala kao pravi potez za tada mladog trenera.
– I tada sam imao želju da se vratim u Crnu Goru i ponuda Jadrana je bila izazov i veliki rizik. Jadran je bio u krizi rezultata, ali imao plejadu mladih i veoma talentovanih igrača, uz nekoliko iskusnijih. NIje bilo lako u početku, oni su išli još u školu, na treninzima nikada nisam imao kompletan tim, ali smo radili, išli korak po korak. Rasli smo zajedno i nakon nekoliko godina postali prvaci i igrali finale Lige šampiona, prisjetio se početaka u Jadranu Porobić
Porobić je u Jadranu zatekao nekoliko iskusnijih vaterpolista i plejadu supertalentovanih dječaka koje su još išli u osnovnu školu, ali njihov potencijal nije promakao oku trenera koji je umio da prepozna i na pravi način kanališe njihov talenat. Vladimir Gojković, Boris Zloković Predrag Jokić, Filip Trajković, Nenad Milanović, Miloš Šćepanović dobili su te 1997. godine priliku da zaigraju za prvi tim Jadrana i stiču igračko iskustvo igrajući protiv takvih igračkih legendi kakve su u to vrijeme već bili Vladimir Vujasinović, Dejan Savić, Veljko Uskoković, ili mađarski internacionalci Balaž Vince, Laslo Tot…
– Mnogi si mislili da ćemo biti lak rival, ali već prve sezone nije bilo tako. Bilo je oscilacija, dobrih i slabijih partija, ali se odmah vidjelo da se dešava nešto pozitivno i da je Jadran tim sa perspektivom. Rasli smo iz godine u godinu i već nakon četiri godine ti momci, koji su postajali tek punoljetni, počeli su da dobijaju poziv u reprezentaciju da treniraju sa najboljima i to je za sve njih bio izuzetan podstrek. Oni su to tako i shvatili i veoma brzo postali i standarni reprezentativci i nosioci igre, zaključio je Porobić.
Na finalnom turniru u Budimpešti, na čuvenom Margit sigetu, Jadran je 2004. godine igrao finale Lige šampiona protiv domaćina turnira Honveda koji je bio tada gotovo kompletna mađarska reprezentacija. Honved je postao prvak Evrope, ali i da je bilo obrnuto ne bi bilo nezasluženo. Uostalom Jadran i Honved su te sezone igrali u istoj grupi i prvo mjesto u grupi je osvoji tim Petra Porobića.
– Bili smo blizu tada. Nismo planirali te godine da igramo fajnal for, ali smo odigrali u grupi zaista odlično i kako je takmičenje odmicalo postajali smo svjesni da je moguće. Poraženi smo tada u finalu 7:6, ali smo imali šansu, iako je iskustvo, mnogi bi rekli i kvalitet, bio na strani Honveda. Uostalom samo nekoliko mjeseci kasnije u gotovo identičnom sastavu Mađarska je u Atini odbranila titulu olimpijskog šampiona. Iz svegga toga dobili smo nekoliko zaista velikih igrača i zvijezda koji su poslije mnogo dali reprezentaciji i svjetskom vaterpolu, zaključio je Porobić.