Osobe oštećenog vida svakodnevno su diskriminisane u ostvarivanju svojih prava, njihovo samostalno kretanje skoro je onemogućeno, informacije su im nepristupačne, a lokalne zajednica i mnogi drugi subjekti ne trude se da ispoštuju zakonske norme.
To je saopšteno na konferenciji „Ja znam šta je diskriminacija, znaš li ti?“, koju je organizovao Savez slijepih Crne Gore, u okviru projekta “Vrijeme je da kažemo ne diskriminaciji osoba oštećenog vida”, koji je finansiralo Ministarstvo pravde, ljudskih i manjinskih prava.
Izvršni direkor Saveza slijepih Crne Gore, Goran Macanović, istakao je da je diskriminacija najčešće posljedica nedostatka informacija i zbog toga su u toj organizaciji, kako je dodao, posvećeni aktivnostima koje imaju za cilj podizanje nivoa svijesti i edukaciju što većeg broja ljudi.
“Fokusirali smo se na rad sa lokalnim zajednicama, lokalnim samoupravama, a sa druge strane smo radili na edukaciji same ciljne grupe, na upoznavanju osoba oštećenog vida šta je diskriminacija, koji su njeni pojavni oblici, kako se boriti protiv diskriminacije i kao rezultat toga imamo nekoliko pokretanja postupaka pred Ombudsmanom”, rekao je Macanović.
Vd generalne direktorice Direktorata za zaštitu i jednakost lica sa invaliditetom u Ministarstvu pravde, ljudskih i manjinskih prava g-đa Aleksandra Popović, pohvalila je rezultate projekta ističući da je on pravi pokazatelj koliko kvalitetni projekti mogu doprinijeti smanjenju diskriminacije lica s invaliditetom u Crnoj Gori.
„Vlada Crne Gore je kroz javne konkurse za finansiranje projekata razvila partnerstvo sa nevladinim organizacijama i ti projeki i saradnja intenzivno doprinose smanjenju diskriminacije, a interesovanje nevladinih organizacija pokazuje da će i ove godine biti još kvalitetnijih i boljih projekata“, rekla je Popović.
Ministarstvo pravde ljudskih i manjinskih prava će, kako je najavila, kroz novoformirani Direktorat za zaštitu i jednakost lica s invaliditetom u narednom periodu još intenzivnije raditi na smanjenju diskriminacije tih lica, a partnerstvo sa NVO je veoma važan i neophodan segment na tom putu.
Koordinatorka projekta Katarina Bigović, kazala je da je istraživanje, koje su sproveli 2019, pokazalo da su OSI rekle da su najugroženija i najmarginalizovanija grupa.
“To je istaklo njih 52.9 odsto. Da su diskriminisani svakodnevno smatralo je njih 58.6 odsto, a da mogu ostvariti manja prava 82.9 odsto”, rekla je Bigović.
Osnovni cilj projekta je, kako je kazala, smanjenje vidova diskriminacije osoba oštećenog vida u Crnoj Gori, što je realizovano kroz tri cilja, a to su podizanje nivoa znanja osoba oštećenog vida u oblasti zaštite od diskriminacije, omogućavanje ravnopravnosti u uživanju ljudskih prava osoba oštećenog vida na lokalnom nivou i podizanje nivoa svijesti ključnih aktera o uvažavanju prava osoba oštećenog vida bez diskriminacije.
“Kada je u pitanju nivo znanja osoba oštećenog vida u oblasti zaštite od diskriminacije održali smo pet trening sesija za osobe oštećenog vida u pet gradova- Podgorici, Baru, Nikšiću, Bijelom Polju i Beranama, kojima je prisustvovalo 69 osoba oštećenog vida”, rekla je Bigović.
Prema njenim riječima, svi treninzi su pokazali da je samostalno kretanje za osobe oštećenog vida skoro pa onemogućeno i da se ni lokalna zajednica ni mnogi drugi subjekti ne trude da ispoštuju zakonske norme. Implementacija tih normi kaska, a osobe oštećenog vida su svakodnevno diskriminisane u ostvarivanju svojih prava.
“Osobe oštećenog vida se svakodnevno suočavaju sa diskriminacijom kada je u pitanju učešće u lokalnim zajednicama. Željeli smo da u okviru projekta uključimo lokalne samouprave, koje smo prepoznali kao samouprave koje bi mogle da daju doprinos u narednom periodu. Stoga smo održali osam okruglih stolova sa predstavnicima lokalnih zajednica iz Bara, Berana, Bijelog Polja, Cetinja, Danilovgrada, Kotora, Nikšića i Pljevalja”, kazala je Bigović.
Zaključeno je, kako je rekla, da je veoma nizak nivo poštovanja i implementacije zakonskih akata, a sa druge strane je prisutan nizak nivo svijesti da se kada se nešto radi, mora voditi računa da to treba da bude dostupno i pristupačno osobama s invaliditetom.
“U 90 odsto slučajeva informacije su potpuno nepristupačne, odnosno osoba oštećenog vida ne može ni da ih traži, a kamoli da ih dijeli dalje”, kazala je Bigović.
Kao rezultat aktivnosti, kako je rekla, izrađeni su Vodič za borbu protiv diskriminacije i Priručnik za smanjenje stepena diskriminacije osoba oštećenog vida na lokalnom nivou.
“Priručnik sadrži informacije o tome kako se mogu označiti prostorije, ulazi i da je vrlo značajno da nisu samo ulazna vrata obilježena natpisom na Brajevom pismu, već i druge prostorije. Mnogo je važno da sve što publikuju određene opštine bude pristupačno osobama s invaliditetom. Akcenat smo stavili na pristup, kretanje, boravak i rad, na taktilne staze vodilje, unutrašnjost objekta, orjentacioni plan, elemente pristupačnosti javnog saobraćaja”, navela je Bigović.
Dodala je da su u okviru projekta pripremljene i emitovane i 24 emisije na Radiju Fenix.
Zamjenica Ombudsmana za oblast zaštite od diskriminacije i rodnu ravnopravnost, Nerma Dobardžić, kazala je da što se tiče mehanizama za zaštitu od diskriminacije, postupak se pokreće pritužbom po sopstvenoj inicijativi.
“Pritužbu može podnijeti svako lice koje smatra da je diskriminisano aktom, radnjom, nepostupanjem preduzetnika, fizičkog lica, državnog organa. Postupanje kod Zaštitnika je povjerljivog karaktera”, rekla je Dobardžić.
Pored Institucije Zaštitnika, postoji mogućnost, kako je rekla, pokretanja tužbe za zaštitu od diskriminacije.
Ukazala je da je neophodno uspostavljanje jedinstvenog i centralizovanog sistema za prikupljanje i praćenje podataka o slučajevima diskriminacije.
“Jer moramo imati centralizovan i jedinstven sistem. Stvorene su određene zakonodavne pretpostavke za inkluziju i ostvarivanje prava na osnovu jednakosti sa drugima. Međutim normativne garancije nisu obezbijedile da osobe s invaliditetom u Crnoj Gori žive samostalno, obrazuju se, zarađuju, učestvuju u životu zajednice u punom kapacitetu i bez barijera. Znači, napredak postoji, ali nije dovoljan”, kazala je Dobardžić.
Smatra da je neophodno da se nastavi edukacija ne samo osoba s invaliditetom, nego društva kao cjeline.
