Na svaku nepravdu je burno reagovao, a doživIo ih je i u vodi i na suvom. O otetom zlatu u finalu na 100 m delfin u Pekingu 2008. godine kada je “Omega” dodijelila titulu svom pulenu, Amerikancu Majku Felpsu, i dan danas bruji cijela planeta. Čavić vodi i dva sudska spora sa Plivačkim savezom Srbije, jer, po njegovom mišljenju, zbog greške administracije, već dvije godine ne prima nacionalno priznanje, a da je u svijetu i te kako cjenjen govori poziv PS Hrvatske da bude dio stručnog štaba njihove reprezentacije!
– Imamo pretalentovanu djecu. Iznenadio sam se kada sam vidio da su Nina Stanisavljević i Tanja Popović plivale u finalu na 100 m kraul na juniorskom EP u Rimu. Velika je stvar imati dvije djevojke ispod 56 sekundi, jer sutra ćemo u muško-ženskim štafetama biti sila, a 2028. imati ozbiljan olimpijski tim. Volio bih da učestvujem u radu PSS, ali sada jednostavno to nije moguće. Zašto? Zato što sam ih tužio, jer zbog njihovog propusta više od dvije godine ne primam nacionalno priznanje, koje mi po prvoj Uredbi pripada od moje 35. godine. Nisam dobio ni nagrade za uspehe u malim bazenima, a PSS nije predao potrebnu papirologiju Ministarstvu omladine i sporta. Nemam podršku MOS, jer po njima ne postoji model da me isplate – priča Čavić u telefonskom razgovoru iz Sijetla za magazin “Sport”.
Priznaje popularni Milo da se dugo lomio da li da tuži Savez:
– Ako dobijem na Sudu, oni će to morati da isplate iz svog budžeta, što bi značilo da bi naši plivači bili uskraćeni za tu sumu. Bukvalno dugo sam se borio sam sa sobom, šta je ispravno. A ispravno je da meni bude isplaćeno ono što sam zaslužio prije 13 godina. Nagradu za olimpijsko srebro sam dobio od države, jer je išlo preko OKS. Ali, nacionalno priznanje nisam. U PSS se pravdaju da se to zagubilo, što je nemoguće. I izbegavaju me.
A nedavno je uslijedio poziv Hrvatske:
– Pisao mi je predsednik HPS prije neku nedelju da im se pridružim, da postanem dio njihovog stručnog štaba. Verovali ili ne. I javila se dilema: kako da pomognem drugima, kada nisam svojima. A ne mogu zato što PSS radi protiv mene i bukvalno oduzima od mog djeteta i od mog života.
O čuvenom finalu sa Felpsom, kada navodno nije jako udario zid, nema nikakvu dilemu:
– Oduvijek sam u mom srcu znao da sam pobijedio. Znam i da su neki mediji željeli da priznam poraz. Ali, to nikad nisam uradio, jer sam ja osvojio zlato! I dalje boli to što je “Omega” bila i ostala njegov sponzor. Uvijek su imali interes da ga brane, umjesto da kažu da im sistem nije na višem nivou. Ali, problem je kada jedna firma drži monopol u nekoj organizaciji. Koliko sam pročitao, “Omega” je samo jednom unaprijedila sistem od 2008. godine. Kad god vidim nekog sportistu da nosi njihovu marku satova ili ih reklamiraju, doživaljavam ga malo drugačije i uvek se pitam šta bi radio da upadne u sličnu situaciju kao ja. Vjerovatno bi dobio ono što je zaslužio, jer je pod pokroviteljstvom “Omege”.
Zato Čavić ističe da danas ne osjeća ništa prema toj medalji i želi da je pokloni:
– Zato što sam osvojio zlato. Razmišljam da li da je poklonim mom petogodišnjem sinu Maksimu, ali on je previše mali da bi razumio ko sam ja bio u sportu. Mislio sam i o svom treneru Majku Botonu, da mu na taj način iskažem ljubav i zahvalnost za sve što je učinio za mene. On zbog američkog bojkota Igara u Moskvi 1980. nije mogao da se takmiči na 100 m leptir. Pričali smo i on se samo nasmejao.
Kada se sa 37 godina osvrne na burnu karijeru, priznaje da je shvatio da je porodica osnov svega:
– Previše sam brinuo, imao nesanicu razmišljajući šta će ko da misli o mojim potezima. Čitao sam komentare, koji su znali da me podignu ili sruše. Nisam bio dovoljno zreo. Iako sam uživao, nije bilo pametno to što sam se neko vreme pripremao u Srbiji. Poslije ovoliko godina shvatio sam da je porodica sve.
Zato sada podvlači da život nije sport.
– Ja sam neko ko je bio spreman da ugrozi svoje zdravlje, poslije operacije kičme doktori su mi rekli da rizikujem da postanem invalid. Bio sam neko ko je svoje najbliže gurnuo u stranu da bi ostvario svoje snove. Sada sam shvatio da medalja ne čini čovjeka, već da čovjek čini medalju. Ja sam mnogo više od nekadašnjeg sportiste. Ja znam ko sam, šta sam. Jedan od razloga što sam otišao iz Srbije je to što sam želio da budem svoj, da me ne gleda cio svijet kao sportistu već kao čovijeka, oca. Mirnije spavam zato što me moji klijenti i ljudi sa kojima radim svakog dana ne doživaljavaju kao šampiona, već kao čovijeka koji ima znanja. I koji je bio do pakla i nazad i preživio.
Izvor: Novosti
